Temistokle

Temistokle je moj omiljeni istorijski lik. Tako je iz razloga što je postao uspešan uprkos tamnoj boji kože i s obzirom na to nije se mogao nadati uspehu u državnim poslovima Antičke Grčke. Njegov otac nije bio ugledan Atinjanin, a  po majci  Temistokle nije  bio ni pravi građanin. A ipak je u istoriji ostao zapisan kao jedan od najvećih vojskovođa i državnika. Priča koju ćete pročitati je više nego neverovatna i inspirativna. Detaljan opis njegove biografije možete pronaći u Plutarhovim zapisima o velikanima Antike. 

 Poznato je da je od detinjstva  pokazivao neverovatnu energičnost, bistar um, ali i izuzetan preduzetnički duh. Dok su se druga deca igrala od bi nešto čitao i proučavao. Učitelj mu je jednom rekao: „Od tebe, sinko, neće biti tek štogod, nego zacelo nešto veoma dobro ili neko veliko zlo!“

Temistokla su državni poslovi brzo i neodoljivo privukli a sa tim i želja za uspehom rođena iz želje da ne bude na društvenoj margini. Težio je da bude najbolji pa se često izlagao neprijateljstvima najmoćnijih i najuglednijih ljudi u Atini, ponajviše Aristidu.

Posle pobede nad Persijancima kod Maratona u kojoj je učestvovao kao vojskovođa, svi su smatrali da je došao kraj pretnji sa istoka, dok je jedino  Temistokle video  početak još većih bojeva, i samo njemu znano  već izdaleka unapred video šta će se dogoditi. Jedini je u to vreme govorio kako će Persijanci ponovo napasti.

Igrom slučaja ili Božijom promišlju nekoliko godina posle pobede kod Maratona bude otkriven veliki rudnik srebra. Prihode od rudnika srebra Atinjani su obično delili između sebe, a jedini se Temistokle osmelio da u narodnoj skupštini iznese predlog da bi deobu tih prihoda trebalo napustiti i od njih spremiti brodove za rat s Persijancima za koje je smatrao da su sa svojom jakom mornaricom bili gospodari rata. Smatrao je da će se u slučaju napada Persijanaca ključna bitka voditi na moru jer će jedino tim putem neprijateljska vojska moći da snadbeva svoje kopnene jedinice i Heladu drži pod okupacijom. Njegovom predlogu su se čvrsto suprotstavile interesne grupe i njegovi politički neprijatelji, smatrajući da novac treba uložiti u opremanje kopnenih snaga. Neverovatno pronicljivim potezima, poznajući psihu naroda, i pored toliko neprijatelja on uspeva da ubedi Atinjane da se novac uloži u izgradnju brodova. Tako je u veoma kratkom roku sagrađeno tri stotine brodova u čitavoj Grčkoj od čega je Atina ukupno posedovala 180 brodova. 

Smatrao  je da se pešadija po svojoj sposobnosti za rat ni sa susedima ne može meriti, a jakom mornaricom mogli bi se Atinjani ne samo od Persijanaca braniti nego i Heladom vladati. 

Pored sve svoje težnje za sjajem, sa druge strane  je svakoga građanina pamtio i znao mu ime, a u svakodnevnim pravnim sporovima pokazao se  kao nepristrasan sudija. Njegov ugled je sve više rastao, i on je  narodu toliko ulazio u srce  da je najzad Aristida u partijskoj borbi oborio i prognao u zatočenje.

Kad je Persijska vojska krenula na Heladu, savetovali su se Atinjani o izboru vojnog starešine. Kažu da su svi odbili starešinsku službu, jer su se opasnosti veoma bojali. Samo je Epikid, koji je kao besednik bio uticajan političar, ali u duši kukavica i novcem podmitljiv čovek, žudeo za tom čašću, pa se moglo očekivati da će pri izboru i pobediti. Temistokle se bojao da će opšta helenska stvar sasvim propasti ako takav čovek bude izabran za vojnog starešinu, i zato je uspeo da Epikida pridobije novcem da odustane od učešća u nadmetanju.

Kada je Persijski izaslanik došao da traži „zemlju i vodu“ ostao je zapamćen Temistoklov postupak prema carevom poslaniku. Temistokle ga je uhapsio i na osnovu narodne odluke pogubio. 

Najveća od svih njegovih zasluga je u tome što je unutrašnje helenske sporove utišao i helenske države među sobom pomirio, pošto ih je nagovorio da zbog rata odustanu od svojih neprijateljstava. U tom poslu kažu da mu je najviše pomogao Hilaj.

Početne bitke s persijskim brodovima u tesnacima nisu, doduše, donosile presudnu odluku za celokupan rat, ali su kao pokušaj Helenima veoma mnogo koristile, jer im je uspeh pokazao da ni veliko mnoštvo neprijateljskih brodova, ni ukrasi ni sjaj znamenja, ni hvalisava galama i ubojne pesme ne zadaju nikakav strah njegovim borcima. Štaviše, govorio je, takve stvari treba prezirati, neprijatelje za gušu hvatati i tako se sukobiti i do kraja se boriti! 

Ali kad su u Artemiziju stigli glasovi o događajima kod Termopila, te se čulo da je Leonida pao, a Kserks da je na kopnu postao gospodar klanaca, helenska mornarica je zaplovila na jug u susret neprijateljskoj mornarici koja je počela snažno da napreduje.

Temistokle je plovio uz obalu, pa je svuda, gde god bi video pogodna pristaništa , dao krupnim slovima urezati natpise u kamenje. U tim natpisima molio je Jonjane da pristanu uz Atinjane, jer su im oni praroditelji, pa se zato i izlažu opasnosti za njihovu slobodu. Ako to ne mogu, neka u borbama varvarima štetu nanose i stvaraju nered. On se nadao da će time Jonjane podstaći da se odmetnu od Persijanaca i ne pristanu na predaju. Temistokle je sve činio da ujedini Helene koji su kalkulisali svako za sebe i čekali ishod rata ne bi li se tek tada nekom priklonili. 

Zbog velikog izdajstava među Grčkim državama Atinjani su s jedne strane bili gnevni, a s druge su gubili hrabrost i bili ražalošćeni što su videli da su ih svi ostavili. Jer, oni više nisu mogli da vode bitku sa stotinama hiljada Persijanaca. O drugom rešenju, što im je u tom trenutku još ostalo, naime da grad ostave i da se beže sa brodovima, o tome većina nije htela ni da čuje. 

Temistokle je imao planove, ali nije znao kako da narod ljudskim razlozima zadobije za ostvarenje istih. I zato se posluži idejom, kao što se to u tragedijama često dešava, i počne  na narod uticati Božanskim znamenjima i proročanstvima.

Ovaj postupak  bude uspešan, i većina Atinjana pristane da preseli svoju decu i žene u Trezen, a Trezenjani ih srdačno dočekaše i prihvatiše.

Kad je ceo grad na brodovima odmicao, kod jednih je taj prizor izazivao žalost, a u drugih čuđenje smeloj odluci Atinjana, koji najpre svoje porodice na dug put otpremaju, a potom bez jadikovanja plove prema ostrvu Salamini u susret neprijateljskim brodovima! Ali ipak su sažaljevali mnoge građane koji su zbog starosti morali da ostanu u gradu.

Jednako saosećanje i jednaku privrženost pokazivale su pitome domaće životinje, koje su sa čežnjivim cviljenjem trčale za svojim hraniteljima kad su se ukrcavali u brodove. Pored ostalog priča se da pas Periklova oca Ksantipa nikako nije mogao ostati bez svog gospodara, nego je skočio u more i plivajući pored njegove trijere, doplivao na Salaminu, gde je od iznemoglosti odmah skapao. Još i danas pokazuje se tu mesto, zvano Pasji grob, gde su ga, kažu, zakopali. Ta akcija je zaista bilo veliko delo Temistoklovo.

Zbog uglednog položaja Sparte vrhovni vojni starešina celokupne mornarice bio je Euribijad. Kako se opasnost približavala, tako je on sve više oklevao  da krene u napad s mornaricom. Tom prilikom, kako se pripoveda, pale su poznate reči; Euribijad Temistoklu, naime, reče: „Čuj Temistokle! Oni koji u nadmetanjima trče pred rudu dobivaju batine!“ – „Dabogme“, odgovori Temistokle „ali oni koji zaostanu ne stiču slavu!“ U taj mah Euribijad zamahnu štapom da ga udari, a Temistokle produži: „Udari, ali me saslušaj!“ Euribijad se začudio njegovoj hladnokrvnosti i reče mu da govori, a Temistokle ga stane opet navoditi na svoj  predlog da se krene u napad što pre.

Neki pričaju ovo: dok je Temistokle odozgo s palube broda govorio, primećena je sova kako s desne strane brodova leti i na katarku seda; ta okolnost bila je glavni uzrok što su Heleni njegovo mišljenje usvojili i stali se spremati za pomorsku bitku.

U ranu zoru sedeo je Kserks na jednoj uzvišici da posmatra pomorsku silu i njen raspored. To mesto, kao što kaže Fanodem, nalazilo se iznad Heraklova hrama, gde je ostrvo Salamina uskim kanalom odvojeno od Atike. Tu je Kserks postavio zlatnu stolicu i namestio pored sebe mnoge pisare, kojima je stavljeno u zadatak da beleže sve što se dogodi dok bitka traje. Što se tiče broja persijskih brodova, o tome nas pesnik Eshil obaveštava:

A Kserkse vodio je lađa hiljadu,
To znam, brzinom uz njih isticahu se
Dve stotine i sedam. Toliko ih bi.

Atičkih brodova bilo je sto osamdeset. Na svakom od njih bilo je osamnaest momaka za borbu s palube; četvorica od njih behu strelci, a ostali oklopnici.

Čini se da je Temistokle s jednakom uviđavnošću odabrao ne samo podesan čas nego i podesno mesto. Svoje brodove licem prema neprijatelju nije rasporedio sve dok nije došao onaj čas koji od mora kroz tesnac donosi vetar i struju. Helenskim brodovima, koji su bili plitki i oniski, taj vetar nije škodio. Ali persijskim brodovima, kojima je stražnji deo stršio uvis, a i paluba im bila visoko svođena, udarci vetra davali su drugi pravac i njihove bokove izlagali Helenima, koji su se žestoko zaletali i u svemu se upravljali prema Temistoklu, smatrajući da on najbolje vidi što treba učiniti. 

Prvi koji je neprijateljski brod osvojio bio je Atinjanin Likomed, starešina jednog broda; on odseče ukras broda i posveti ga lovoronosnom Apolonu u Fliji.

Tom prilikom među Helenskim gradovima najviše se, kao što Herodot priča, odlikovala Egina, a među junacima svi, iako zavidni i protiv svoje volje, priznaše prvo mesto Temistoklu.

O narednom prazniku olipijskih igara tek što se, kako se pripoveda, Temistokle pojavio na trkalištu, svi sabrani gosti ne obratiše pažnju na takmičare, nego su ceo dan posmatrali samo njega i pri tom s divljenjem i pljeskanjem pokazivali ga strancima. Tom prilikom i sam je bio razdragan, pa je pred svojim prijateljima priznao da je za svoje napore oko spasavanja Helade dovoljno nagrađen.

Kad je posle bitke pregledao mrtvace što ih je more izbacilo na obalu i tom prilikom opazio na njima zlatno prstenje i grivne, prođe mimo njih, ali ih pokaže prijatelju koji ga je pratio, pa mu reče: „Uzmi to sebi, jer ti nisi Temistokle!“

Kad mu je nakakav čovek sa Serifa prigovorio da za svoju slavu ima da zahvali na sebi nego svojoj otadžbini, odgovori on: „Istinu govoriš! Jer niti bih se ja proslavio da sam Serifljanin, niti bi se ti proslavio da si Atinjanin!“

Nekakav drugi vojni starešina, koji je smatrao da je za grad Atinu učinio nešto korisno, hvalio se pred Temistokleom, upoređujući svoja dela sa njegovim. Tada mu Temistokle ispriča ovo: „Jedared se s praznikom posvadio sutradan zamerajući u kako na praznik nema mira ni spokojstva ni za trenutak odmora, a sutradan svi u ničim neremećenom spokojstvu uživaju što su zgotovili. Na to je praznik odgovorio: ,Istinu govoriš; ali kad ne bi red došao na mene, ne bi tebe bilo.’ Pa tako“ – dodade Temistokle – „da mene nije bilo onda, gde biste vi bili sada?“

Za svoga sina, koji je svoju majku a preko nje i njega samoga tiranisao, govorio je u šali da je to najmoćniji čovek u Heladi, jer Helenima izdaju naređanja Atinjani, Atinjanima on, njemu njegova žena, a njoj njihov sin.

Kako je u svemu voleo da bude naročit čovek, tako je naredio da se kod prodaje jednog njegova imanja oglašava da imanje ima i čestita suseda.

Kad mu je ćerka prošena, voleo je da odabere poštenoga prosca, a ne bogatoga, izjavljujući: „Više tražim čoveka kome treba novca, negoli novca kojima treba čovek!“

Takve su otprilike bile Temistoklove rečenice.

Posle tih velikih i slavnih dela odmah je gledao kako bi Atinu ponovo gradio i zidovima utvrđivao. Kao što Teopomp priča, potkupio je političare da mu se ne bi protivili, ali kako većina govori, pridobio ih je lukavstvom. O pomorskoj sili Temistokle je smislio još veći plan. 

Njegova velika moć i slava nije odgovarala političkim protivnicima i sve su činili ne bi li ga diskreditovali kod naroda lažnim optužbama. 

Veliki Temistokle, spasilac Helade  bude primoran da beži  od političkih neprijatelja pravo kod Persijskog cara. Veliki deo njegove imovine prijatelji su tajno uzeli i u Aziju mu poslali brodom. 

Većina varvarskih naroda, a naročito Persijanci, ističu se, u odnosu prema ženama, jakom i opasnom ljubomornošću. Oni naime, ne samo udate žene nego i kupljene robinje i inače strogo čuvaju, tako da ih nikakav stran čovek ne može videti, nego život provode zatvorene, a kad putuju, voze se u kolima koja su unaokolo čvrsto zatvorena kolskim šatorima. Takva kola pripremljena su i za Temistokla; on se u njih uvukao i tako je putovao. Ako bi kogod usput što pitao, njegovi pratioci svagda bi odgovarali da iz Jonije voze nekakvu Grkinju za jednog velikaša na carskom dvoru.

Tukidid i Haron iz Lampsaka izveštavaju da je Temistokle tek posle smrti Kserksove primljen od njegova sina (Artakserksa Prvog). Ali Efor, Dinon, Klitarh, Heraklid i još mnogi drugi kažu da je on došao samome Kserksu. Čini se da se Tukididovo mišljenje više podudara s okolnostima onoga vremena, iako se ni one ne mogu pouzdano odrediti.

Kad je, dakle, Temistokle video da mu se primakao presudni trenutak, uputi se najpre hilijarhu Artabanu pa mu saopšti: „Ja sam Helen i želim da se sa carem porazgovorim o veoma važnim stvarima do kojih je caru najviše stalo.“

Artaban mu odgovori: „Dragi prijatelju, običaji u svetu su različiti. Jednima je lepo ovo, a drugima ono, a svima je lepo samo to da se običaji svoje zemlje poštuju i čuvaju. O vama Helenima govori se da slobodu i jednakost cenite više nego sve drugo. U nas ima, doduše, mnogo lepih običaja, ali najlepši sastoji se u tome da svoga cara poštujemo i pred njim padamo na kolena kao pred slikom boga koji sve održava. Ako ti, dakle, hoćeš da se upravljaš prema našem običaju i caru hoćeš da se klanjaš, onda možeš cara videti i s njime govoriti; ali ako ti drukče misliš, onda mu o svojoj stvari možeš govoriti samo preko posrednika. Jer, po starom našem običaju, car ne sluša nikoga ko mu se ne pokloni!“

Na ovo objašnjenje odgovori Temistokle: „Ja sam, Artabane, i došao zato da uvećam carevu slavu i moć. Ja ću se i sam podvrgavati vašim običajima kad je to volja boga koji Persijance uzdiže, a osim toga učiniću da će se još više ljudi nego sada caru klanjati. Zato neka ta okolnost ne bude nikakva prepona mojim saopštenjima koja pred carem želim da kažem.“

„A šta da za tebe kažem“, produži Artaban, „ko je taj Helen što je stigao? Jer, tvoja izjava pokazuje da nisi običan čovek!“

Na to će Temistokle: „To, Artabane, niko ne bi mogao saznati dok ne sazna car!“

Ovako priča o stvari Fanija. A Eratosten u svom spisu O bogatstvu dodao je uz to da je Temistokle preko hilijarhove žene, koja je rodom bila iz Eretrije, isposlovao preporuku i prijem kod cara.

Kada je doveden pred cara i pred njim pao na kolena, stane ćuteći. Car naredi svome tumaču da ga upita ko je? A kad ga je tumač upitao, on odgovori: „Ja sam, care, Temistokle iz Atine. Heleni me prognaše, i ja stigoh kao begunac kome, istina, Persijanci mnoga zla duguju, ali još više dobra, jer ja sam omeo gonjenje Persijanaca, pošto sam Heladu obezbedio, pa mi je spasenje otadžbine pružilo priliku da i vama neku ljubav učinim. Meni, dakle, u mojoj sadašnjoj bedi sve priliči, pa sam amo došao spreman da primim milost ako si voljan da se pomiriš, i da te molim da mi oprostiš ako u gnevu zlo misliš. A ti uzmi moje neprijatelje kao svedoke za dobročinstva što sam ih učinio Persijancima, pa se posluži mojom nesrećom da više pokažeš svoju vrlinu nego da svoj gnev zadovoljiš. Jer ti ćeš spasti nesrećnika koji kod tebe traži zaštitu, ili ćeš pogubiti čoveka koji je postao neprijatelj Helenima!“

Kad je Persijanac to čuo, nije doduše, njemu ništa odgovorio, iako se začudio njegovu duhu i njegovoj smelosti, ali je pred svojim prijateljima priznao da taj događaj smatra za svoju najveću sreću. Priča se da je radi toga i bogovima prineo žrtvu i odmah seo za gozbu, i da je noću usred sna triput kliknuo: „Imam Temistokla iz Atine!“

Čim je dan svanuo, sazove car svoje prijatelje i dovede pred njih Temistokla. Ovaj se ničemu dobru nije nadao otkad je primetio da su velikaši, čim su iz njegovih usta čuli njegovo ime, pokazivali svoje negodovanje i psovali ga. Štaviše, hilijarh Roksan, kad je Temistokle ulazio i prema njemu bio, a car već sedeo i svi ostali ćutali, tiho je uzdahnuo i rekao: „Ti šarena gujo helenska, carev zli duh dovede te amo!“

Kad je, ipak, došao caru na oči i ponovo pred njim pao na kolena, car ga pozdravi i ljubazno mu se obrati, pa mu izjavi da mu već duguje dve stotine talanata. Jer, kako se on sam predao, pravo je da dobije ono što je obećano onome koji ga dovede. Car mu je još više obećavao, sokolio ga i pozivao ga da o helenskim prilikama slobodno govori što god hoće.

Na to Temistokle odgovori: „Govor čovekov liči na šarene ćilimove. Jer, kao oni, tako i on, kad je razastrt, prikazuje svoje slike; a kad je uvijen, onda ih krije i čini nejasnim. Zato mi treba vremena.“

Car se obradova tom slikovitom izrazu pa mu naredi da odredi sebi vreme, a on izmoli godinu dana i za to vreme dobro nauči persijski jezik te se s carem sastajao sasvim sam. Onima izvan careva dvora dao je povoda te su mislili da su se tu pretresale helenske prilike. Ali, kako je car u dvoru i u odnosu prema svojim prijateljima uvodio mnoge promene, Temistokle izazove kod velikaša zavist kao da se on drznuo da pred carem slobodno govori i o tim stvarima. Jer, on je odlikovan mnogo većim počastima no ikoji drugi stranac. Štaviše, on je učestvovao u carevu lovu i u dvorskim zabavama, tako da je smeo doći i pred carevu majku i slobodno s njome saobraćati, a bilo mu je dopušteno i da se uputi u tajne magova, jer je tako car naredio.

Postao je carev izaslanik i pod njegovim uticajem su se persijski odnosi još više isprepletali s helenskim. Kad god bi Persijanci trebali uslugu nekog  Helena, svaki bi caru slao poruku i pisao da će kod njega biti još veći nego Temistokle. Takav je bio temistokleov ugled na oba kontinenta. 

Kažu da je i sam Temistokle, kad je već bio veoma ugledan čovek i mnogi mu odavali poštu, jednom za sjajnom gozbom svojoj deci rekao: „Zaista, deco, mi bismo propali da već nismo propali.“

Većina pisaca priča da su mu tri varoši poklonjene: Magnezija, Lampsak i Mijunat. Neant iz Kizika i Fanija dodaju druge dve varoši: Pekotu i Paleskepsidu.

Kad je Temistokle silazio u primorje radi helenskih poslova, uvrebao ga je jedan Persijanac, namesnik gornje Frigije, po imenu Epiksija, koji je već odavno imao nekoliko Pisiđana spremnih da ga ubiju, kad stigne na konak u varoš zvanu Leontokefal, tj. Lavska Glava.

Ali Temistoklu se, kad je posle podne spavao, - tako se priča, - ukaže u snu Majka bogova i reče mu: „Temistokle, kloni se lavske glave, da ne padneš lavu u kandže. A ja za to zahtevam od tebe tvoju kćer Mnesiptolemu za službenicu.“ Veoma uznemiren tim snom, Temistokle se pomoli boginji, ostavi glavni drum, pa se uputi zaobilaznim putem i, obišavši ono mesto, zaustavi se da prenoći kad je već pala noć. Jedna od mazgi koje su mu nosile šator bila je pala u raku, i zato su Temistoklove sluge ovlažene ćebeta razatrle da se osuše.

U taj mah stizahu oni Pisiđani s mačevima u ruci. Ali kako prema mesečini nisu dobro razabrali ćebeta koja su se sušila, pomisliše da je to šator Temistoklov i da će ga u njemu naći da spava. Ali kad su se primakli bliže i baš podizali zavesu, navale na njih stražari pa ih pohvataju. Tako se Temistokle sačuvao od opasnosti, te iz  blagodarnosti što mu se ukazala boginja podiže joj u Magneziji hram kao Dindimeni i Mnesiptolemu, svoju kćer, odredi za njenu sveštenicu.

Stalno je boravio u Magneziji, gde je dobivao velike poklone i bio jednako poštovan kao i najugledniji Persijanci. Tako je dugo vremena provodio spokojan život, jer je car bio zauzet poslovima u unutrašnjim pokrajinama, tako da se nije mnogo bavio helenskim prilikama.

Međutim, kako se Egipat uz pomoć Atinjana odmetnuo i helenski brodovi plovili od Kipra i Kilikije, a Kimonova vlast na moru posetila cara da je vreme da helenskom nadiranju daje otpor i da ga zaustavlja, da se helenska moć ne bi na njegovu štetu povećavala, morale su se najzad pokrenuti ratne vojske, pa su i u Magneziju Temistoklu od cara dolazile poruke i naređenja: neka se laća helenskih poslova i svoja obećanja ispunjuje.

Temistokle je odlučio da ne ratuje jer je smatrao taj poduhvat besmislenim pa je s obzirom na svoju slavu, svoja dela i svoje pobede smislio da će biti najbolje da svoj život dostojnom smrću završi.

Zato prinese bogovima žrtvu, skupi svoje prijatelje, pa se najpre s njima oprosti i potom, kako se obično priča, napije volujske krvi, a kako drugi pričaju, ispije jak otrov. Tako je završio život u Magneziji, pošto je doživeo šezdeset i pet godina, od kojih je najveći deo proveo kao državnik i vojskovođa.

Kad je car saznao za uzrok i način njegove smrti, on se, kažu, tome čoveku još više zadivio, pa je s njegovim prijateljima i srodnicima uvek ljubazno postupao.

Od svoje prve žene Arhipe, Lisandrove ćerke iz Alopeke, Temistokle je ostavio tri sina: Arheptolida, Polieukta i Kleofanta. Ovog poslednjeg i filozof Platon spominje kao odlična jahača, koji je inače bio sasvim običan čovek. Od njegovih najstarijih sinova Neokle je još u svom detinjstvu umro od ujeda konja, a Diokla je usnio Lisandar, njegov deda. Kćer je imao nekoliko: od njih se Mnesiptolema, iz njegova drugog braka, udala za Arheptolida, koji joj nije bio brat po majci, Italija se udala za Pantoida sa Hija, a Sibarida za Nikodema iz Atine. Ćerku Nikomahu je posle Temistoklove smrti uzeo za ženu njegov nećak Frasikle, koji je zato u Magneziju bio došao i uzeo je od njene braće, pa je on i Asiju, od sve dece najmlađu, odnegovao.

Putopisac Diodor u svom spisu O nadgrobnim spomenicima rekao je, više naslućujući negoli pouzdano znajući, da se kod velike luke Pireja od pobrđa Alkima pruža kao nekakav rt, a kad se oko njega savije unutra, gde je more mirno, vidi se veoma veliko postolje i na njemu nešto što liči na žrtvenik, što je, veli, grob Temistoklov. On misli da to potvrđuje i komediograf Platon u ovim stihovima:

Na lepu mestu tebi postaviše grob;
iz svake zemlje pozdravljaće putnike,
i njihov motrit odlazak i dolazak,
i gledati veslače kad se nadmeću.